О књизи: 2018 / – Зашто нам стоје леђима окренути? Као да уопште нисмо овде. Погледај како сам притиснут уза зид. Могли су бар мало напредовати... – Почео сам гласно да се жалим, као да се обраћам само Прији. Резултат није дуго чекао. Роман Александрович се одмах окренуо и погледао право у мене... Или је лифт погрешио, или сам једноставно почео да се осећам олујом. Али само од његовог погледа, ноге су ми поклекнуле, језа је прошла низ леђа, а мој ум је углавном отишао негде далеко, генерално, напустио је мене, издајника. И моје тело је сада било изван моје контроле. Једноставно нисам осетио. А за све су му криве његове очи, његове горуће ћилибарносмеђе очи. И те дуге црне трепавице... Црне обрве... Прелепе аристократске црте лица….